Nikola Todorić, Politikin Bazar

Razgovor sa dr. Nino Krajnik

 

N.T: Zašto se žene češće pitaju – jesam li dovoljno žena, nego muškarci – jesam li dovoljno muškarac?

N.K. Žene se to samo više pitaju na glas nego muškarci, ali u suštini ne postoji velika razlika. Muškarci o tome misle, a žene govore. Govorkanje o tome kako ’’biti dovoljno žena’’  se danas u društvu čini ne samo ’’legitimnije’’ nego skoro i poželjno. U toj često namerno proizvedenoj estetskoj, intelektualnoj i političkoj nesigurnosti  uvek može da bude ponudjeno bezbroj odgovora, koji su  istovremeno i način kontrole. Glasno pitanje kako biti ’’dovoljno muškarac’’ se često čini kao slabost; kao da bi samo to pitanje automatski značilo neki problem i kao da bi na to postojao samo jedan pravi odgovor. Ali to pitanje ima puno oblika: kako mogu, da sam uspešan, privlačan, da privređujem, da isijvam svoje znanje, moć, da li sam dovoljno priznat, poštovan, dali mi je uopšte sve to stvarno potrebno… A nezavisno od pola to su u stvari pitanja koja su značajna za simptome muške i ženske neuroze: kaži mi šta bih trebao, da uradim, kaži mi šta trebam, da budem, da bi bio ’’vredan’’, ’’da bih bio voljen’’, da bih ’’uopšte postojao’’.

 

Šta utiče na izbor partnera ili partnerke?

Kao psihoanalitičarka bih očekivano trebala, da kažem:’’Majka!’’, Zar ne? Šalim se, ali  iskustva iz detinjstva naravno daju neku bazu na kojoj se zasnivaju naše sadašnje ljubavne veze. Ali to, da su baza, ne znači, da je ljubav prosto ponavljanje ljubavi iz detinstva. Muškarac može da u ženi traži neku sličnost sa majkom, a da mu je uslov ljubavi  istovremeno nešto što mu je u tom odnosu falilo, nešto što ona baš nije bila. Paralelno sa tim može, da nastupi serija fetišističkih uslova –  neki potez koji je bio deo užitka sa prethodnim partnerom, žena koja veliča njegove vrednosti, koja ga ne ugrožava… Neka žena na primer može, da voli muškarca isključito zbog načina na kojeg on nju voli, ili nekog ko ju dobro reprezentuje u društvenoj sferi, nekog koji se bavi intelektualnim stvarima, koji je važan, kojemu treba pomoč ili prosto nekog koji zna, da je ona žena sa velikim Ž…

Ali kad je u pitanju prava ljubav uslovi nisu uračunljivi. Zašto? Zato što prava ljubav znači invenciju – ne samo da u tom slučaju ne ponavljamo ljubavi koju več znamo, nego, da kreiramo potpuno novu. Zbog tog razloga izbor partnera u pravoj ljubavi nikad nije jednostavno ponavljanje ljubavi iz detinstva. Izbor partnera u pravoj ljubavi nije ni narcistička potvrda, znači okuka, da preko drugog u stvari volimo samog sebe i da sebe vidimo na način kako želimo, da se vidimo. Prava ljubav je susret sa nečim što nikad pre nisam znao, sa nečim što nikad pre nisam doživeo – susret sa mojom vlastitom istinom. Volimo toga za koga pretpostavimo, da mi tu istinu može dati. Da ima odgovor na moje pitanje: ’’Ko sam ja?’’ U tome je prava ljubav uvek neko iznenađenje. Nastupi bez prethodnog uslova. I baš zbog toga je ’’bez-uslovna’’.

 

Ko bolje razume svet, muškarci ili žene?

Postoji lepa pesma francuskog pesnika Antuana Tudala, koji kaže: ’’Između muškarca i žene je ljubav. Ali između čoveka i sveta je zid.’’ To ne znači samo, da danas potraga za razumevanjem sveta – pa da ne pričamo o potrazi za istinom – nije nešto, do čega bi postojao neki baš veliki entuziazam i to bez obzira na pol. To znači, da su to što razumemo o svetu naše fantazije. I nikad i nigde nismo sretniji kao u svojim fantazijama koje najčešće imaju vrlo malo zajedničkog sa ’’svetom’’. Odavde, iz susreta dve fantazije, izbijaju svi međusobni konflikti. Ali svakako možemo da kažemo, da muškarci brže shvataju ’’kolektivne fantazme’’, znači fantazme koje se predstavlja kao ’’naš’’ ’’zajednički’’, ’’opšti’’ svet, svet kojeg bih ’’svi mogli razumeti jednako’’ i koji naravno nikad nije takav. Muškarac brže prihvataju iluziju ko je gospodar i ko odlučuje o ’’pravilnosti’’ fantazama, nego žena, koja više razume neuhvatljivost sveta kao opštega i brže shvata jedinstvenost svakok razumevanja. Iz toga možda proističe ljudska mudrost koja je zapazila, da su ’’muškarci svi isti, a da su sve žene lude.’’

 

Po čemu se razlikuju muški životni principi od ženskih, muške fantazije od ženskih?

Danas se razlikuju sve manje i manje. Ako je u prošlosti važilo, da muškarci udvajaju žene danas je sve više obrnuto. Danas i žene često udvajaju partnere – jedan muškarac za kod kuće i drugi za užitak. I baš zbog smanjenja razlike između muških i ženskih principa je još važnije, da pitanj pola uz bilo kakve teme ne razumemo kao stvar anatomije ili imidža, nego kao nesvesni princip, iz kojeg se pokreće sva ’’životna filozofija’’ nekoga. To znači, da može neko ko je anatomski muškarac imati potpuno žensku logiku i ženske fantazije, i obrnuto. Ali ženska logika je u tom smislu otvorena i omogućava celu lepezu mogućnosti. Žena ima u principu uvek veći manevarski prostor u odnosu na diskurse moći, na diskurs gospodara. Žena može: da ga zavodi, da se sa njim identifikuje, da je ona gazda, da se stavlja na virilnu poziciju, da se napravi  ’’femme-fatale’’, da se pravi nemoćna… Na drugoj strani je muška logika više ograničena, zatvorena: da li sam na poziciji moći ili nisam, da li mogu, da paradiram ili ne, da li sam živ ili nisam, da li dominiram nad rivalom ili ne, out-out.

 

Jesu li muškarci jednostavniji od žena?

Nisu. Na neki način je muška pozicija još kompleksnija, pa naročito u aktuelnom vremenu gde su sve identiteti fluidni i gde se usput produkuje nove forme toga šta u kulturnom smislu znači ’’pol’’. Kao što kažem, ženskost ima u tom smislu neograničeno mogučnosti postojanja, što koincidira sa duhom vremena u kojem živimo. Biti muškarac se često zaustavi na pitanjima slobode i granica, što se na prvi pogled čini jednostavnije, medjutim za unutrašnju imtimnost subjekta je baš obrnuto i teže. Na primer, žene mogu, da zauzimu potpuno maskulinu poziciju a da zbog toga ne gube svoj ’’ženski identitet.’’ Veliko pitanje  danas je pitanje muških simptoma. ’’Močne’’ žene več su deo društvenog imaginarija ali pitanja šta znači biti „osetljiv“ i „nežan“ muškarac puno su mnogo više prisutnija.

 

Šta za vas znači razmena ljubavi?

Voleti prosto znači mogućnost prihvatiti, da ste u nekoj zavisnosti i da nekoga želite. Ali želeti ne znači imati! U tom smislu je ljubav vezana sa međusobnim priznanjem manjaka ili ’’kastracije’’, kako bi rekao Freud. I dodao, da kad volimo postajemo skromni, zato što se jedino tad možemo odvojiti od ljubavi prema samom sebi. Ali danas živimo u vremenu koje je veoma skeptično i cinično prema ljubavi i sa svih strana odbacuje kastraciju sa lozinkom, da’’voleti’’ vodi u gubitak i nepotreban rizik, i da smo sami savršene autonomne osobe kojima ne treba niko. Ali psihoanaliza nije skeptična prema ljubavi, zato što nije skeptična prema riziku. Ljubav zbog toga pre svega znači imati hrabrost. Znači mogućnost prihvatiti svoj manjak i zbog toga mogućnost biti popustljiv, biti prihvatljiv ne samo za sebe, nego za želju drugog, za njegove reči, njegov jezik… u simboličkom i bukvalnom smislu. Ljubav znači boriti se zajedno i istovremeno omogućavati slobodu postojanju drugog. Ne biti ’’dva u jednom’’, što bi bila erotomanska tendencija progutanja drugog, nego želja biti ’’jedan- za-jedno’’. I na kraju biti veran tome.

 

Šta se dešava kada muškarci ili žene nisu zadovoljni svojim telom?

Produkcija simptoma kao što su anoreksija, bulimija, aseksualnost, hiper-seksualnost, hiper-konzumacija, samopovređivanje, samokažnjenje, patološki narcizam, toksikomanija, manično bavljenje sa sportom i zdravim načinom života, ukratko sve što ima direktan efekat na telo su danas u rapidnom usponu. U usponu so takođe bolesti kojima ni medicina ni psiho-somatika ne mogu naći odgovor i proceduru lečenja. To su tela koja su pogodjena sa traumama, i koja se njišu izmedju toga: da će u svom fizičkom postojanju naći svoj identitet, u smislu ’’ja sam svoje telo’’, odnosno  da bi se od toga  istomvremenu odvojili, u smislu ’’ja imam svoje telo  na raspolaganju, kao nek objekat’’. To odtuđenje od svog tela može takođe da vodi simptomima obične psihoze – ’’vidim se u ogledalu ali to nisam ja.’’ Nezadovoljstvo isto može, da prourzukuje, da je telo odbačeno i tome zapravo prepušteno sadističkom nasilju prema telu drugog ili mazohizmu. Zbog toga je  važno, da o tome govorimo i da kroz to možemo proizvesti nešto novo. Psihoanaliza u tom smislu znači ne samo, da se neko kroz govor rodi na novo u svojoj želji i u svom postojanju, nego da može, da se ponovo rodi sa novim telom.

 

Objasnite nam šta znači lakanovska psihoanaliza

Lakanovska psihoanaliza je praksa koja principielno bazira na invenciji i anti-konformizmu postoječemu. Zbog toga nije praksa normalizacije, discipliniranja, uklapanja postoječim standardima, sugerisanja, nego potraga za apsolutno kreaciju i apsolutno unikatnost svakog. U tom oziru psihoanaliza nikad ne traži konfekcijskih odgovora, nego neprimerljivost svakog analizanta, njegovu ili njezinu želju, koja ga pokreče, koja ga mobilizira, koja mu daje život i snagu za promenu. To što je unikatno je uvek deviantno sa obzirom na postoječi red. U tom smislu je lakanovska psihoanaliza od svojih početka logičko takođe promena društvenih relacija i zbog toga izrazito subverzivna.

 

Šta je budućnost psihoanalize odnosa među polovima?

Psihoanaliza će se u budučnosti baviti sa pitanjima koja će se proizvoditi paralelno sa tehnološkim i biološkim mogučnostmi promena pola, porastom virtualnih kontakta i odnosima koji nastupajo u veku ’’instant’’ relacija. Izhajajuči iz toga psihoanaliza ističe, da če biti odnosi između polova u budučnosti teži nego ikad. Kad nema prepreka preko kojih treba da se popne vaša želja, kad imate mogučnost, da izaberete bilo kakav način užitka, bilo kojeg partnera, veoma je moguče, da na kraju ne izaberete ništa. O tome nam priča sve veči izbor samačkog života i nemogučnost, da bi voleli. U Frojdovom vremenu kad su za izbor partnera postojale kulturne, geografske ili porodične prepreke su analitičari često slušali kako se analizanti žale nad svojim partnerima i kako romantički ne mogu do tog kojeg žele. Danas, kad su mogučnosti otvorene, pa analitiki često slušaju kako partnera uopšte nema. Samoča je jedan od najizražijenih simptoma 21. stoleča, pa posebno osečaj samoče u partnerskom odnosu.

 

Često govorimo o sadašnjem trenutku. Važno nam je kako će se razvijati naši odnosi, ali niko ne ulazi u istoriju problema muško ženskih odnosa. Kakva je ta istorija i šta iz nje treba da znamo da bismo sada, danas i ovde mogli bolje međusobno da se razumemo?

Slažem se. U gradu odakle dolazim u Sloveniji je izpred stoleča postojao najači lov na žene, za koje se je verovalo, da imaju misterioznu moć. Zvali su jih ‘’veštice’’ i palili su jih na grmadah. Čini mi se, da se za žene za koje se veruje, da imaju misterioznu moć, danas to nije puno promenilo. Samo da jih danas ne pale više na grmadah. Postoje takođe vremena ratova koje uništavaju generacije muškarca i postoje kulture koje dobro znaju šta je matriarhat. A što je važno u tom smislu međusobnih relacija u osobnom i u historijskom smislu je da bih danas znali popustiti ideji, da nekomu vladamo. To znači popustiti vlastitom dogmatizmu, vlastitom narcizmu i biti otvoren do drugog, sa čime dođe takođe hrabrosti za promene historije. To ne znači, da postoje idealne relacije, nego da postoje relacije koje se zoveju ljubavne i koje mogu, da trajajo. A uistom vremenu se moramo danas možda i pomiriti sa time, da će komunikacija med nami uvek uključevati neki nesporazum, a da to u svih slučajih nije uvek nužno nešto loše. Ali kao bih rekao Žak Lakan: ‘’Muškarac i žena mogu, da se međusobno razumeju, ne kažem, da ne. Oni mogu, da se veoma dobro razumejo čak kad i vrište jedan na drugog.’’